Haris Kalajdžisalihović, Sead Muhić, Amir Čutirić Chilly i Vladimir Čubak.
Zermatt, august 05, foto: Miralem Husanović Muri

Kad se sve utiša, kad nikog nema, kad kao da se, nizgled, ništa ne događa... Oprez, krupne su stvari na pomolu

Sredinom kolovoza/augusta 2005. godine pet sarajevskih alpinista se uputilo na osvajanje alpskih vrhova Les Grandes Jorasses (4208m), Matterhorn (4478 m) i Mont Blanc (4810 m). Organizator ovog pohoda je bio Amir Čuturić Chilly. Osim njega u ekipi penjača su bili sarajlije Vladimir Čubak, Sead Muhić, Haris Kalajdžisalihović te Miralem Husanović iz Banovića.
Izvedeni su usponi na Matterhorn (Haris Kalajdžisalihović i Sead Muhić), kao i na Mt Blanc (Miralem Husanović i Vladimir Čubak). Uslijed sniježenja i nestabilnog vremena, uspon na Les Grandes Jorasses je odložen. Petog dana boravka u Alpima, grupa se ponovo sastala. Događaja za prepričavanje i iskustava za razmjenu nije nedostajalo. Prvo, Mt Blanc, Vladimir ima riječ.

Vladimir Čubak na vrhu Mt Blanca, 4807m. Usponom na vrh postaje se alpinista - htio, ne htio! Foto: Muri

Volio bih da znate da ja nisam nikakav alpinista, bavim se paraglidingom već nekoliko godina, obožavam planine, planinarenje i odnedavno pomalo penjkam.
Kao neiskusan, a sa velikom željom da se nađem u Alpama, na glečeru, da vidim kako to sve izgleda, trebao sam biti naka vrsta logistike Chilliju i Muriju, koji su imali u planu penjati Les Grandes Jorasses.

Klasična traverza preko Mt Blanca: Između Aiguille du Midi (3842m)(žičara) i Mt Blanca ispriječila su se dva četiritisućnja: Mt Blanc du Tacul (4248m) i Mt Maudita (4465m). Sa Mt Blanca spušta se na Glacier de Boisson, međutim, Muri i Vlado vratili su se istim putem nazad na Col Aiguille. Foto: Vlado

Ne bih puno davio sa pričom o putu do Chamonixa, koji je bio prava budalaština, prepuna dobre zahebancije, gluposti i sl... Prvo smo u Zermattu istresli Seju i Harisa koji su imali u planu penjati Matterhorn grebenom Hornli Hutte - Solway, a onda nastavili prema Chamonixu. Prvi dan smo proveli u šetnji, razgledanju grada, žena i trošenju para na potrebne i nepotrebne sitnice. U međuvremenu otpada plan o penjanju na Les Grandes Jorasses. Pao je novi snijeg i vrijeme je nestabilno, neki zaglavili... Chily i Muri razočarani. Odlučujemo da idemo na Mont Blanc.

Camp Col du Midi, cca. 3600m. plato između Aiguille du Midi i Mt Blanc du Tacul. Iza leđa - Chamonix. Ispred - Valle Blanche sa glečerom Mer de Glace, a u nastavku grupa vrhova sa fascinantnim Aiguille du Dru i stijenom Les Grandes Jorasses, jednim od zadnjih problema Alpa. Foto: Vlado

Sljedeće jutro spakovali smo opremu i lagano krenuli put Aiguille du Midi 3842m, naravo zičarom. Gore smo stigli u podne, dan je bio predivan, slike nevjerovatne. Ja totalno izgubljen, pomalo prestravljen, ne znam više u šta da gledam.
Do "baznog kampa" Col du Midi na 3600m smo se spuštali nekih pola sata i tu smo montirali "zvijer od šatora". I pored propalih planova, raspoloženje - ludilo. Zahebancija ne popušta (još od Sarajeva), Chili totalno presvrnuo, sa flašicom nekog do sad neviđenog eliksira...

Ciči zora, ciči zima! Sjena Mt Blanc du Tacula (iza koga je "bazni kamp"), Aiguille de Diable (Đavolje igle) i početak uspona na Mt Maudit. Foto: Muri

Naveče smo prepakovali ruksake, pripremili sve i zavukli se u vreće. Tu noć nisam nikako spavao, a nije dugo ni trajala. Bilo mi je muka, bolila me glava i bilo mi je pravo hladno. Muri nas je probudio u 2h, popili smo kafu i lagano krenuli. Chili se, što se činilo najpametnijim u tom trenutku, vratio u svoju vreću i nastavio spavati.
Bila je hladna i kristalno čista noć. Odozgo su blještale zvijezde, a odozdo svijetla Chamonixa. Između se jasno uočavala ruta obasjana čeonim lampama velikog broja penjača koji su prije nas krenuli. 

U padinama Mt Maudita: Samo oni koji su penjali na visinama 4400m znaju kakve škrge trebaju za to. Foto: Muri

Penjanje je išlo lagano, Muri je vodio i u ulozi mentora (uz dužno poštovanje Chati) povremeno mi objašnjavao kako se barata cepinom. Meni, iskreno, nije bilo ni do čega, "nosalo me" tamo, 'vamo...
Trebalo nam je nekih dva i po sata da popnemo Mt Blanc du Tacul 4248m. Tek tad sam skontao koliko u stvari još ima ispred nas. Nisam puno komentarisao, nismo puno pričali, samo smo hodali i pravili kratke stanke. Taman tad je i počelo sviće pa mi je sve izgledalo zanimljivije...

Neugodna slika koja ostavlja utisak na novopečene alpiniste. A, Vlado? Foto: Vlado

Nisam siguran koliko je tačno trajao uspon uz Mt Maudit (4465m), možda nekih tri i po sata. Ovaj dio je bio posebno zanimljiv jer je pored hodanja bilo i malo penjanja. Na vrhu nas je zadesila neugodna slika djevojke koja je bila bez svijesti i oko koje je bilo 5-6 ljudi koji su joj pokušavali pomoći, ugrijati je, dozvati i ne znam ni ja šta. Muri se ponudio i ostavio svoju bivak vreću kako bi je što bolje zašuškali dok ne dođe helikopter.

Col de la Brenva između Mt Maudita i Mt Blanca. Obratite pažnju na dvije figure koje izlaze na greben Mt Maudita iz pravca Mt Blanc du Tacul kako biste osjetili razmjere prostora. Foto: Muri

Djevojka nije jedina po koju je došao helikopter. Bilo je tu još ljudi koje smo sreli usput, koji su bili na čekanju. Mi smo nastavili. Bili smo jako umorni, a vrh nije bio nikad bliži, bar Muriju. Meni nikad dalji. Već sam htio i da odustanem ali Muri nije htjeo da čuje. Puhao je jak vjetar koji je nanosio sitne iglice snijega i leda i otežavao hodanje. Čini mi se da smo odmarali svakih pet koraka. Taj zadnji uspon, uspon do samog vrha Mt Blanca, trajao je kao godina.

Miralem Husanović Muri i Vladimir Čubak na vrhu Mt Blanca, augusta 2005.

Izlazak na sam vrh je bio nevjerovatan. Tek sam se tad nekako uspio okrenuti za 360 stepeni i vidjeti u stvari gdje smo. Visoko!!! Mi gore, a ispod nas šiljci od 3-4 hiljade metara visine. Pogled - beskonačan. Laže ko kaže da je zemlja okrugla.
Bilo je predivno, ali nam nije bilo do slikanja. Nakon 9 sati hodanja samo sam se pitao imamo li kuveta da se vratimo. Nismo se zadržali dugo, možda nekih 10 minuta i odmah krenuli nazad. Sviralo je u ušima i htjeli smo što prije da "sjužimo" odozgo.

Utisci: - Sviralo je u ušima i htjeli smo što prije da "sjužimo" odozgo.

Bili smo među zadnjima koji su napustili vrh Mt Blanca i s obzirom da smo bili na izmaku snaga, imao sam neki strah da, ako se šta desi, da ne ostanemo sami. Silazak mi je izgledao teži zato što sam više respektovao visinu, ali je išao mnogo brže. Vratili mo se istim putem, prošavši pored nekih pukotina i rupa bez dna koje po mraku nisam ni vidio, a bile su korak od nas. Trebalo nam je nekih 5 sati do "baznog kampa" Col du Midi i bili smo zadnji koji su sišli taj dan. 

Nakon povratka u "bazni kamp": - Topla supa, kahva i Chily bili su najbolja nagrada za sve. Foto: Vlado

Poslije nekih 15-16 sati hodanja, znojenja, nejedenja, nesjedenja, ne... bilo je prijatno iz daleka prepoznati narandžastog Chilija koji se isticao u kampu. Topla supa, kahva i Chily bili su najbolja nagrada za sve.
Tek sada, poslije svega, kad ponovo gledam ove slike, iskreno uživam u njima.

Bez riječi!

PS: Seju i Harisa zatekli smo bez cipela na nogama kad smo došli po njih u Zermatt. S obzirom da su nažuljali noge nakon žestokog uspona i silaska sa Matterhorna, a lagana obuća im ostala kod nas u autu, "zadavali" su se po gradu u čarapama i najlon kesama na nogama. Hm...