Ukoliko se na Ovču krene iz Mostarske Bijele treba se spremiti za ozbiljnu planinarsku turu. Nekih 20 kilometara udaljenosti (u oba pravca) ne bi bilo tako strašno da nema i skoro 2000 metara visinske razlike.
Još jedan problem je da na toj strani Prenja nema ni jedan izvor, zato treba ponijeti dosta vode. Ako krenete ljeti, kad je dan dovoljno dug, vjerovatno će biti pretoplo i doro ćete ožedniti. Sa druge strane, ako čekate da zahladni dan postaje prekratak za ovako ozbiljnu turu. Vrlo je teško naći neki balans među svim ovim zahtjevima.
Mi smo odabrali sami kraj septembra. Prespavali smo u kampu u Drežnici, koji je udaljen samo 6 kilometara od Mostarske Bijele, tako da bi ujutro mogli što ranije krenuti. Sa izlaskom sunca smo bili na stazi. Prvi dio puta, preko Bijele i kroz Grabovčiće nam je već dobro poznat. Njime se ide i za Barni do i Lupoglav. Ta staza je sada dobro markirana i očišćena jer je u toku izgradnja bivka u Barnom dolu. Na nekih 1100mnv, u bukovoj šumi se na desnu stranu odvaja staza za Ovču. Raskrsnica nije obilježena, ali je staza vidljiva. Od tog mjesta markacije više nema, osim što povremeno možete vidjeti kamene kupe. Poslije par stotina metara provlačenja kroz šumu izlazi se na strmu livadu. Izlaskom na čistinu, iza leđa nam se otvara pogled na Čvrsnicu, Čabulju, Velež, Čak se vidi na jednom mijestu i mali dio Jadranskog mora. Više nema staze ni serpentina. Samo treba ići uzbrdo, držeći se lijeve strane, sve dok se ne izađe na greben Ovče koji se nalazi iznad Barnog dola.
Izlaskom na greben otvara se pogled i na zapad. Ispod je Barni do, a iznad njega vrhovi Herač, Vidina kapa, Kerač, Lupoglav. Pogled koji ostavlja bez daha, a uz njega je nekako i lakše hodati uzbrdo. Iako je po prognozi trebalo biti vedro, kako je dan odmicao na nebu je bilo sve više oblaka. Sami izlazak na vrh je bio dramatičan. Zadnjih stotinjak metara haman trčanje, snimanje panorame 360° i onda za nekoliko minuta je sve bilo prekriveno gustom maglom. Stigli smo u zadnjem momentu.
Temperatura je u samo pola sata sa 25°C pala na 11°C. Kao da smo otvorili vrata frižidera. Ipak tu smo morali napraviti pauzu za ručak. Već je bilo pola 3, a doručak smo davno potrošili.
Iako je u povratku samo nizbrdo do one raskrsnice sa putem za Lupoglav smo morali pažljivo hodati. U silasku sa planine su povrede najčešče, pogotovo na velikim strminama gdje nema staze. Na raskršće smo stigli u sami sumrak. Kako je mrak svakako pao nije bilo razloga za žurbu. Napravili smo još jednu pauzu, napravili supicu i tek onda krenuli ka Mostarskoj Bijeloj. Naredna 2,5 sata smo hodali uz svjetlost čeonih lampi, ali je bilo puno lakše kad je staza uređena. Kod auta smo bili u 22.30.
Iako naporna, tura je bila odlična. Onaj oblak i pad temperature na vrhu je srećom vrlo kratko trajao, tako da kiše nije bilo. Sve u svemu spremite se za jednu od kondiciono najzahtjevnijih tura u Challenge 2000+.
Galerija slika (potrebno je malo vremena da se galerija učita)
