Prenjski dvotisućnjaci (klikni na sliku da uvećaš). Foto: Sibel Trbić Chupo

Prvo je rekla kako smo mi "iza brda" super duhoviti. Ma kakvi "super", "turbo" duhoviti... Potom je i u sebi osjetila slične porive i napisala priču... Nije teško pogoditi šta ju je "smantalo". Tura na Prenj iz perspektive splićanke Dubravke Teskera

Prenj 24. i 25.05.2008.
Putopis - (pismo prijateljici koja nije bila s nama)

Jebenti Prekobrojna ovo pišem samo zbog tebe, a nisam ti baš u nekom raspoloženju. Izgorija mi je nos, a i spava mi se. Daddyeve slike na Internetu su me baš razveselile. Ajme kako mu se dalo najranije jutros.
Petak - panika, nervoza, polazak... Nas dvi zadnje, kako i priliči "gospođama za odnose".
Naćakulale se četiri ure same u autu. Sve izanalizirale, izogovarale, ispivale, ismijale, umrle od straja... Niko nam ne mora virovat, ali u Bosni po noći i česme izgledaju stravično.
Stigle oko 11. Naši muškići nam pripremili veličanstveni doček, kako samo nama dvima priliči. Sva srića brzo smo se snašle. Ponile bocu "pelina". Ka, bit će nam dosta.
Častili nas i pivom! Pelin i pivo, dobro je! Vrtija mi se šator. Eee, ludilo, to triba doživit. Ponili natpise "akcija", zalipile po šatorima. Jedino nas je Dulibar ozbiljno shvatija.
Ježurko se naljutija, nismo mu došle.
Vinciju je bilo nugodno, ka'. Udav je bio umoran, bidan fali mu sna. Daddy - jebate di si ti bia? Šta si radija.

Pogled na Osobac (2099) sa sjevera, iz doline Rakov laz. Foto: Denis Vranješ Vinci

Kroz maglu se sićam da nam je Chupo reka da ima neki đip koji će nas odvest negdi uzbrdo. Važno je da nas vozi uzbrdo.
Jutro - subota - zovemo Chupu da ga pitamo jesmo li sanjali ili stvarno ima neki đip. Ima, stvarno ima! Keno i Amra, jebate to su oni dvoje šta su se derali na nas da ne možemo uvuć jezičine. Izgladili smo situaciju i krenuli s njima. Ovi ostali nadobudni idu težom turom. Mi, tri i po ure hoda lakšom turom.
Priroda veličanstvena! Prenj - vratit ćemo se, majke mi!!!
Vinci nas i dalje mrko gleda. Ali ne Pjedru, samo nas dvi. A ne znamo zašto.
Na putu sreli medvjeda, dvi lavine, dvi zmije, vodili nas kroz snig, blato, zapuhala mećava, ekstremni uvjeti... Ali idemo dalje, niko nam ne može stati na put. Mi imamo samo jedan cilj - doći do Jezerca. Prošli kraj Pizdinog vrela - majke mi, tako se zove. U njemu slikali Rikija, nekoliko puta, pa neka Daddy zna da ima i drugih koji ulaze u mračne, vlažne i ugodne procijepe. 

Na ovoj "gredi" će prije mraka nići apartmansko naselje "Jezerce". Vrh u pozadini Taraš (1744m). Foto: Denis Vranješ Vinci

Stigli, ipak smo stigli!
Ovi nadobudni su došli prije nas. Doduše, njihov uspon bi ka i triba kraće trajat jerbo smo se mi vozili skoro uru vrimena i tura nam je bila duža, ali manje zahtjevna.
Ma, mogle smo mi i sa njima, nego nismo im tile smetat, mislimo se nek nas se malo užele.
I jesu baš su nas se uželili, jedva su dočekali da se pojavimo.
Ozarenih lica, krenuli smo prema obližnjem brežuljkiću di su se podigli šatori.
Sad već bolje vidimo ljude koji su s nama, jer je u petak bila mračina, a i neki su stigli u subotu.
Nastavak sljedi za koju minutu, moram nazvat Vincija i pitat ga kako se zove onaj vrh. Nešto sa T....

Nezaobilazni Zubac! Put na Jezerce siječe padine i točila ovog vrha. Foto: Denis Vranješ Vinci

Nazvala sam Vincija, samo mi je reka Taraš!!!
Subota popodne, smistili smo se. Nije se nosija Lipotin šator sa dnevnim boravkom, jakuzijem i sobom za masažu, jebiga...
Reka nam je Vinci ili Ježurko, nemam blage veze ko od njih dvojice, da nas dvi ne možemo spavat zajedno. Ne razumim zašto. Svi su ljubomorni na našu savršenu kombinaciju. Pokušavaju nas razdvojit. Ponuđena nam je sljedeća varijanta: U jednom šatoru su Vinci i Pjedra, u drugome Ježurko i Dulibar. I šta sad, di će koja? Kako ćemo se dogovorit? Jedino razumno riješenje je da Dulibar pređe kod Vincija i Pjedre, a da nas dvi budemo sa Ježurkom. Kvragu, nek bar jedna uživa.
Tad je Lipota izgovorila jednu jako pametnu rečenicu, ma Suncokreta, duga je noć, di, ko, kako i skim ionako ćemo odlučit sekundu prije lijeganja. I tako je bilo... Neko je viknija "Kreće se u 5!" Jebate, ja mislila da se to dogovara tura za sutra. Ma šta za sutra, sad se kreće, malo iza obida, ma di, tamo do one velike stine. Poala, vi niste normalni, triba popit kavu, zapalit duvan. Ajme, di mi je duvan, nestale mi dvi kutije.

Jezerce (1650m). Iza šumovitog brijega leži prevoj Skok (1450), iz koga se podiže zapadna stijena Malog Osobca (cca 2000m). Veliki Osobac (2099m) se vidi desno, iza ovog vrha.

Naslućuješ, oni su išli, mi ne. Dok smo mi popili kavu, malo zameračili, ovi su se već vratili...
E, onda je mene "pukla" energija, ja bi se sad penjala, ali nemam di...
Tad je uletija Vinci, on uvik spasi situaciju i odlučija je napravit jednu turu sa mnom do obližnjeg brda, prava sitnica 2099 metara. Ma je, stvarno si u tako nešto povirovala....
Nije da ja nebi, nego mi je Vinci umoran, osim toga triba se duboko skoncentrirat za osvojit više od dvi ijade.
Dobro ajde, malo smo se grudali. Ja u klizavim patikama, jerbo su nama trima gojze promočile, nasrid snježne fleke... Vinci nije igra pošteno, ali ne mogu mu zamirit. Upotrijebila sam sve moguće klizačke elemente nebi li izbjegla ogromne grude snjega koje su jurile prema meni, bar 158 km na sat.
Eto ti, tako smo se iscrpili da nam nije preostalo ništa drugo nego da se malo okrijepimo pilom i jelom, sa naglaskom na pilo, a bilo je i dima. A di ima dima, ima i vatre i to prave, velike, logorske...
Udav je reka da će doć. Ali nije, prespava je i drugu noć. Jeli to zato šta nije bilo Vedre, ili Sandre ili i jedne i druge ili mu fali sna, ko zna.
Posidali smo kako ko i di. Vinci nas je prijekorno gleda, Pjedra nije tila s nama podilit vino, a jela je naš kruh. Popušili smo sav Lipotin duvan. Ostalo su nam davali dobri judi. Pivale smo i na mikrofon od bosanskih kobasica i pozdravljali baku...
Ježurko je reka da će se malo zadržat, sta u svoj položaj i čita nam s usana.

Kruženje "štafetne palice" u prirodi! Je li Dan mladosti ili nije! Foto: Sibel Trbić Chupo

Daddy Vinci i Pjedra su bili sa jedne strane. Dulibar i nas dvi sa druge.
Vinci nas je mrko gleda...
Pivali smo, kroz maglu...
Bilo nam je lipo...
Pjedra je prešla kod nas, ne sićam se zašto.
Dulibar je izgradija meje svakome ko je tija sidit blizu njega, samo je meni nije izgradija.
Ježurko nije tija sidit kraj nas, jer nam onda nije moga čitat sa usana. A možda nije mora čitat sa usana, bile smo dovoljno glasne.
Bosanci su pivali, i mi isto, oni nam jedan sevdah sa ciganima, mi njima dvi gange i jednu reru. Pa oni nama sevdah sa ciganima, a mi njima tri od Bana.
Odjednom više skoro nikoga nije bilo.
Ni Vinci nas više nije gleda.
Bilo mi je ladno rukama, Pjedra mi je ostavila čarobne bile rukavice...
Ježurko je još tu, a reka je da neće dugo...
Loži vatru, jebate, sve dim ide u nas...
Većina ih je otišla, mislim se biće ih čeka sutra neku teški uspon...
Upoznali smo super ekipu, Dalvin - kako mu je otac da ime, to je za umrit od smija, po Dalmacija vinu, je u nam prepozna istomišljenike...
On je inače Motika, ustvari mašklin, pa još su tu bile Nesanica, Keno, Monarh, Šerpa... a ne mogu se sad svih sitit.
Nego di sam ono stala...
Bila je i jedna jagodica, bobica - e svi su je tako zvali...
Ma svašta je bilo.

Naveza u padini Zelene glave (2123m), najvišeg prenjskog Vrha (gledano sa susjednog Otiša). Foto: Sibel Trbić Chupo

Tribalo je ić leć. Ostali smo među zadnjima i Ježurko isto. E, sad, ili se on boja da će mu se šta dogodit, ili nije moga zaspat od sriće šta bi mu se moglo šta dogodit, ili nije moga povirovat da smo mu potirale Dulibara, spizdile komfor, jednom riječju - ugrozile ga.
Njih dva su otišli 10 minuta prije nas. Dalvin, Riki i Jagodica su išli zadnji, jer nam Dalvin nije tija priuštit to zadovoljstvo da se sutra hvalimo kako smo zadnje išle leć.
E, sad triba se popet pa spustit do šatora, a sniga do grla. Mi iskusne planinarke procijelile smo, i to dobro, da nam se bolje sklizat na guzici.
Odluka odlična. Rezultat, Lipota se popiškila u jedine čište gaće, a minut prije smo čučle i malo proćakulale, u našem stilu...
Dolazimo do šatora, a Dulibar namišta ležaj kraj Ježurkove glave, samo vani. Dili ih sam tanka stijenka šatora, ali udišu isti zrak. E, to ti je drugarska ljubav.
Nas dvi smo se raskomotile.
Tile bi ćakulat, ali ne smimo jer se Ježurke bojimo.
Već uvjerene da on spava, zaželimo jedna drugoj laku noć, i njemu reda radi. Kad, odjednom čuješ odgovor. Laku noć....
Protrnule smo od straja.
Spavali smo na takvoj kosini da smo cilu noć sklizali sa karimata. Ja najviše, jebiga, mene je najlakše privuć. Tako, to šta se nisam popodne popela, nadoknadila sam po noći. Stalno sam se pentrala prema gore... ali nikako do vrha...
Idem zapalit duvan. 

Povratak sa Otiša (2097m, vrh u pozadini). Neposredno iza Otiša leži Zelena Glava (vidi panoramu na str. 1). Foto: Denis Vranješ Vinci

Nedilja jutro, probudili su nas bukom, stvarno nemaju obzira...
Ture su dogovorene, teža i lakša.
Mi ne idemo ni na jednu od te dvi.
Moš mislit koliko je ta druga lakša...
Jedva čekamo da odu da možemo malo odmorit i učinit higijenu. Odlaze, mašemo im. Oni pognute glave sa gropom u grlu odlaze, jer žao im je šta ne idemo s njima. Vinci nas mrko gleda...
Nemamo duvana, Pjedra ima. Ali štedi, mi ni kruva više nemamo....
Uvjeti su očajni, zima, hladnoća i nesnosni vjetar. Drhtimo od umora i nikotinske krize. Pjedra ne popušta.
Spašava nas Riki, naš vjerni vodič i metla.
Amra nam kuva kavu, pušimo...
Oni su otišli, sve je pusto bez njih. Čujemo kako snjeg oslobađa grane stabala koje su cijelu zimu bile pod njim.
Ptičice pjevaju.
Odjednom se punimo energijom, gledamo onu stinu koju su nadobudni jučer osvojili. Idemo, donosimo odluku da idemo. Prvo se spustimo do jezerca, peremo zube i umivamo se. Prvi put nakon 2 dana.
Puni smo energije i elana. Kročimo hrabro. Amra, Pjedra, Riki, Lipota i ja.
Uspon je prezahtjevan, snježni nanosi su jezoviti, ali ipak nas mame. Pjedra odustaje i Amra isto. Nas troje osvajamo vrh. Taraš 1777 se zove.
Od gore veličanstven prizor. Nešto predivno, riječima je nemoguće opisat. Vjetar nam šamara lice i mrsi kosu. Ukazao nam se Tito.
Tako u transu odjednom nam tu ljepotu remeti nečiji zvižduk. I oni se vračaju. Uspili su!
Zajednički ručak, Lipota bosance nudi slaninom, oni je uljudno odbijaju, ali dobro je, nama je više ostalo. A, toliko smo se iscrpile da nam je energije stvarno trebalo. 

Na vrhu Taraš (1744m), neposredno iznad Jezerca. Ko se zatekao, zatekao! U pozadini - Mali Osobac (2000m). Foto: Valida Durajlić Nesanica

Pakiranje i pokret.
Pjedra i ja idemo sa Kenom i Amrom, Lipota sa nadobudnima. Nije poginula, nije se umorila. Ne ne...
Mi smo stvarno uživale, povratak je bio veličanstven. Nisam puno govorila, ali ne zato šta nisam mogla nego sam uživala. Stvarno, ne zezam se. To tribate vidit. Stvarno je predivno.
Večeras ću stavit slike (na blog), bar neke... i pokušat približit tu lipotu.
Okupljamo se svi u jednom kafiću u Konjicu.
Osjeti se tuga ali se trudimo da se to ne vidi na našim licima. Ipak, dolazi trenutak rastanka. Suze u očima i čvrsti zagrljaji. Jedva čekamo novi susret.
E, da Chupo nam je reka da ne moramo uvik planinarit, da možemo doć i tulumarit u Sarajevo. Lipota i ja obećavamo da hoćemo, pa ko bi mu, onako tužnome, odbio ispunit tu želju...
Stižemo u Jablanicu.
Suncokreta je izgubila takuin.
Jebenti, čula sam sve komentare Udave, tako da znaš.
Nema veze, hrabro idemo dalje...
Dolazimo do granice, neki su se i po Mostaru gubili...
Kilometar prije graničnog prijelaza zaustavljamo automobile, za posljednji dogovor. Okrenem se i ugledam kapelicu, to je znak sa neba. Ubacujem svoje zadnje novčiće svecu, vjerujući da je Sv. Ante, dignem pogled, obračajući mu se. Shvatih da nije Ante, ispričam se nekom franjevačkom svecu na smetnji i skrušeno odem.
Oni idu isprid nas, neće davat svi osobne nego samo vozači.
Prvi je Vinci, stojimo u koloni iza Daddya i pjevamo "kad se naše ruke slože..."
Vinci daje isprave, traže mu i osobnu. Prolazi i staje sa strane.
Daddy iz nepoznatih razloga otvara vrata, a ne prozor, daje isprave, prolazi.
Sad smo mi na redu... 

"Spašavanje" Taje na prevoju Skok (1450m). Foto: Jelena Šantić

Carinici su, dobro je. Uvatili su nas ispitivat, imate li osobne. Normalno da imamo. Lipota daje isprave i osobnu, ja posežem za rancem. Kopam, tražim takuin, ka.
Njima se ćakula. Postavljaju nam pitanja o planinarskim temama. Mi glumimo da sve to razumimo. Smješkaju se oni, smješkamo se mi. Nisu baš planinarski potkovani, pa prebacuju temu na Kleka i Lunu. Mi im sve ljubazno objašnjavamo. Puštaju nas, jer su ćakulajući zaboravili da im ja nisam pružila osobnu.
Lipota projuri kraj druge kućice, carinik maše da se vratimo. Drhtimo...
Ajme, skužajte, čekaju nas. Nek vas čekaju, tako ćete ih bolje dovest ured.
Slažemo se. Pitamo ih imaju li kave, ako imaju možemo mi malo i popričat s njima. Sad imamo i duvana. Mogle bi i zapalit.
Oni nas i dalje čekaju, biće se misle kako nam je teško.
Puštaju nas.
Is!
To je za nas bio pisofkejk. Nema veze za takujin, glavno da sam došla doma.
Pretpostavljamo da je Ježurko bio vodič puta kroz Vlašku nam krajnu.
Stižemo sretno kući...
Imamo 3-4 ure spavanja.
Prvi poziv na mobitel.
Dragi i umilni glas našeg vođe.
Ne zvuči ljutito.
Ustvari sav je sretan, Suncokreta nije izgubila takujin.
Osta je u Keninom autu.
Dobit ću ga u sridu.
Plaćam turu!
Lipotu proglašavam svojom "gospođom za odnose", sa mojim stvarima!!!
Sve je dobro kad se dobro svrši!!!

Tekst: Dube Dubravka Teskera