Chogolisa (7665m) na mjesečini, snimljeno iz baznog kampa ekspedicije Broad Peak

Chillijev uspon na Broad Peak uzeo je sasvim drugi tok, pretvorio se u pravu avanturu, ali kakvu nije očekivao. Otkrio je jedno drugačije lice ovih planina, stekao izuzetno iskustvo, ali cijena je bila preteška - odustajanje.

Bilo je svakakvih nagađanja oko moga putovanja u Himalaje i sve se svodilo na nekakve interpretacije koje su išle dotle da je neko čuo i da sam opljačkan, da su mi ukrali kartice i pare itd... Ništa od toga nije tačno.
Na put sam krenuo kondiciono prilično spreman. Puno obaveza, neizvjesnost, pripreme, sve to učinilo je da sam se prije samog polaska osjećao prilično izlizano. Moram napomenuti da sam koji mjesec prije putovanja imao zdravstvenih problema koje nisam sasvim uspio otkloniti do polaska, koji su se ispoljavali u vidu vrtoglavice. Vjerovao sam da je intenzitet događaja uzeo svoj danak i da ću se, promjenom ambijenta, srediti.
Takav, a sa izvrsnim ljekarskim nalazima u džepu, odlazim na put.
Krećem 14. juna 2004 iz Sarajeva. Istambul, Karachi, Islamabad, okupljanje u Islamabadu, u stvari Rawalpindiju, Shalimar hotel. Tu se nalazim sa ekipom koja je stvarno super, svi su OK, prava međunarodna ekspedicija. Krećemo za Skardu sa dva kombibusa. Naš bus je Broad Peak, a drugi Gasherbrum 2.

U ledu Broad Peak-a na putu ka C1. "No-rope" stil - više pokretljivosti,
više slobode ali i više rizika...

Nakon dva dana stižemo u Skardu, hotel K2. Odmaramo jedan dan i sa tojotinim džipovima čitav dan vozimo do Askole. Odatle idemo pješke do baznog logora, sedam dana. Priroda je nevjerovatna. U jednom pogledu obuhvatiš rijeku, pustinju, glečer, zelenilo, planine, sniježne vrhove... Vrijeme se mijenja u pet minuta. Strava!!!
Zdravlje k'o i vrijeme. Jedan dan super, jedan dan problemi. Nervozu ubijam radeći, upznavajući ekipu, snimajući itd... DV kamerom sam snimio više od pet kaseta materijala.
Bazni logor (BC) nam je na 4800 metara nadmorske visine. Sve je super organizovano, mada je možda bilo detalja, kao satelitski telefon, na koje se mogla staviti zamjerka. Nakon dva dana odmaranja i dogovora krećemo do C1 (kamp jedan). Prelazak preko glečera, a onda uspon. Već tad, intenziviranjem napora, osjećao sam vrtoglavicu sa kojom, sve sam više uviđao, nemam načina da izađem na kraj.

Moj boravak u Himalajima uzeo je sasvim drugi tok, pretvorio se u pravu
avanturu, ali kakvu nisam očekivao.

Problemi su više ovisili, čini mi se, od visine jer sam se s intenzivnim naporima već susretao u toku ekspedicije. Prvi put bio sam prisiljen povući se kad smo se japanac Haruki (super čova) i ja našli u paru.  Išao sam prvi i u momentu  sam osjetio pritisak u ušima. Vrtoglavica me je oborila na koljena. Gušenje! Nakon pet minuta dolazim sebi, Haruki je pored mene i pokusava da mi pomogne.  Osjećam se jako slabo i uviđam da je suviše rizično  nastaviti.  Uspio sam ubjediti Harukija da nastavi, a ja odlučujem da se vratim nazad u BC.  
Glečer koji se prelazi jedan sat i manje ja prelazim sada pet sati. Deset metara i vrtoglavica. Ne znam kako da sebi pomognem, gušim se i strah me pada u pukotinu. Haruki me stiže pred BC i  prati me u stopu. Žao mi je što nije nastavio dalje.
U BC (baznom kampu) odmaram i predveče odlazim do kanadske ekspedicije, koja ima izvrsnog doktora, odnosno doktoricu. Objasnim joj simptome. Pregledala me, sve u redu. Odmah mi je rekla da nije problem u aklimatizaciji, čak šta više da mi je aklimatizacija extra pošto mi je postotak kiseonika u krvi 87 procenata, što je za ovu visinu izvrsno (normala je 84%). To sam osjećao i sam pošto iz vlastitog iskustva poznajem probleme aklimatizacije. Dala mi je neke tablete slične Dextametazonu i rekla da nipošto ne odustajem.

Više nije bilo pitanje povratka ili zdravlja već je postojao rizik da se napredovanje
ekspedicije dovede u pitanje.

Nakon tri dana odmora, ponovo krećem, ostali su već na C1. Dobar sam i pun elana da ih stignem, a i doktorica mi je ulila malo smopouzdanja.
Međutim, gore se ponovilo isto, čak i gore. Još jednom, krajnjim naporima, uspijevam se vratiti do BC, fizički i psihički potpuno skrhan. Bio sam apsolutno ubijeđen da se ovaj put necu živ izvući iz te dionice.
Istog dana odlučujem da napustim ekspediciju. Više nije stvar ni mog povratka, ni zdravlja već ne želim da prouzrokujem neki problem zbog kojeg bi zasigurno ukočio čitavu ekspediciju. Stvarno su svi super i mada se ne poznajemo toliko dugo, svi pomažu svakome. Kad sam rekao da odlazim, bilo je i suza. Naveče smo se pozdravili pošto ja odlazim rano. Ipak, ujutro su svi ustali da me isprate.
Fakat je strašno kad odustaneš, nemam bolji izraz za to. Odlaziš i gledas gorostase kako se nadnose nad tebe, strše u nebo, a nemoćan si i uviđaš kako si sitan i ništavan u odnosnu na njih. Ostavljaš ih neispenjane i moliš boga da se oni koje ostavljaš i koji su ti postali dragi vrate iz te neravnopravne borbe...

Biti prisiljen napustiti ekspediciju može se opisati samo kao - strašno,
i nema boljeg izraza za to...

Moj boravak u Himalajima uzeo je sasvim drugi tok, pretvorio se u pravu avanturu ali kakvu nisam očekivao. Upoznao sam jedno drugačije lice ovih planina, i kroz moje i kroz probleme drugih, stekao izuzetno iskustvo, ali cijena je bila preteška - odustajanje.
Kući su svi čuli da sam evakuisan helikopterom. Međutim nisam to bio ja već je trebao Nik, jedan Englez, da se izvuče helikopterom. Oduzeo mu se stomak i non-stop je povraćao. Pošto nas je uhvatio snijeg četiri dana na glečeru Konkordija, raskrsnici puteva za bazne logore u regionu Karakorum i mijesto slijetanja helikoptera, ja sam ga kljukao lijekovima za stomak nakon čega je prizdravio. Plan je bio da se i ja sa njim strpam u helikopter tako da, ovakav, ne moram pješačiti šest dana. Međutim, helikopter je otkazan, krenuli smo pješke. Nakon šest dana stižemo u Skardu i tamo saznajem da su još dvojica francuza "zaglavili". Pošto nismo znali šta je u pitanju, oficir za vezu, (major koji je išao sa mnom zbog moje sigurnosti, a to je priča za sebe pošto i nije baš dobro biti stranac u Pakistanu) poziva helikopter koji ih izvlači.

Jamie, član ekspedicije na vrhu Broad Peak-a. Jamie je ovom prilikom iznio Chillijevu zastavu BiH na vrh, ali se zaboravio slikati sa njom. Copyright: Field Touring

Jedan od francuza jedva je hodao, a drugi je više koma nego pri sebi. Isti talas nevremena ih je uhvatio u C2, prenoćili su jednu noć i bili prisiljeni ostati još jednu. Tad nastaje kolaps. Jedan se oduzima skroz, a drugi pada u komu (razlika je samo u tome što jedan mrda, a drugi ne). Davali su im kisik I dextametazon i nakon dva dana su ih uspijeli spustiti u BC. Sve ekspedicije su učestvovale u pomaganju i stvarno to je jedna velika familija ludaka i ljudi sa istom filozofijom u životu. Tad sam uvidio koliko problem pojedinaca može poremetiti sve ostale.
Jednog smještamo u bolnicu, a "oduzeti" je već došao sebi. Mislili su da je edem mozga, ali nadao sam da nije jer u momentima je dolazio svijesti i komunicirali smo. Doktori su nakon sat vremena rekli da će biti u redu. Slavili smo! Prve riječi kad je došao sebi su bile na francuskom i onda su se počeli smijati, mada više ropac nego smijeh. Pitao sam drugog šta je rekao i ovaj mi je preveo: Čini mi se da se više neću baviti alpinizmom!
Poslije sam saznao da su još dvojica iz moje ekipe zaglavila, ali ekspedicija je bila uspješna, vrh je ispenjan. Avionom preko Islamabada odletio sam za Karači i dalje. Sa silaskom u niže zone, moji vlastiti zdravstveni problemi nisu prestali, ali su se ispoljavali manje drastično, stigao sam čak pomagati i  drugima.
Sve u svemu: avantura, škola, iskustvo... Mislim se vratiti ovamo opet dogodine, možda bude prava BIH ekspedicija.