Bjelašnice, lepotice,
Poljubih ti divno lice
I dodirnuh sve zvezdice,
Donesoh ti sunce jarko
Skuplje nego zlato svako,
Što te greje retko tako.
Malo si nas vetrom bila
Da podesetiš da si sila
I oblake na čas si spustila,

Vidljivost nam na metre skratila
I družina tek tada shvatila
Kakve ćudi u nedrima nosiš,

Kako svakom možeš da prkosiš, 
Da namamiš, kobna zavodnice,
Staro, mlado, neiskusno lice,
Da ti dodju i obgrle strane,
Da im srce na trenutak stane,
Al’, nažalost, nekom i prestane!

Ova družba što te pohodila,
A Nadica što je predvodila,
Ispenja ti pleća osunčana,
Vodičima lokalnim vodjena;
Naš Nikola s njima je na čelu
Da nadgleda proceduru celu,
Da mu Bojan pred rudu ne trči,
Da Milivoj za njim ne potrči
I da Marko s naukom ne krene
Niz kotlove, tvoje strme stene,
Da ih neka Azra ne zavede
I pogrešnim putem ne odvede;
Momci mladi, na mleko mirišu,
Teško dišu iduć uz planinu,
Još kad vide po neku oblinu,
Bururet im udari u glavu:
Da l’ sanjaju ili vide javu?
Uveče smo malo večerali
(I piva se nismo odricali),
Popričali, stvari spakovali.
A, kad svanu, nasta komešanje,
Nazire se lep dan i sunčanje,
Baš-čaršijom lagano šetkanje,
Deset s lukom, celo il’ upola,
Pa kadaif, tu je i baklava!
Kupljeni su razni suveniri,
Iz kesica svakom nešto viri.
Busić grabi i odjednom stade!
„Šta sad hoće?“ na um meni pade.
Beloplavac, tj. policajac,
Pozdravi nas:“Odakle vi?“
„Sa Bjelašnice. Planinari.“
„Da nemate prvu pomoć komplet?“
„Kako da ne!“ naš šofer će opet.
„Papirnata maramica može,
Prst povredih, uh što boli, bože!“
„Evo, evo, celo pakovanje“,
„Vama srećno dalje putovanje!“
I pre nego što utonuh u san
Ja pomislih „Eh, što ti je insan!“

Ružica Zlojutro Kuzele
Planinarka, učesnica ove akcije
(pesma je napisana na povratku kuci
u autobusu, 27/11/2011.)