Dragan Jaćimović. Foto: K. Muftić

Dragan Jaćimović je svojim angažmanom probudio mnoge balkanske sredine što se tiče alpinizma i ekspedicionizma. Postavili smo mu nekoliko pitanja kako bismo dopunili njegov profil, razumjeli bolje ulogu vođe ekspedicije kao i odnos EST-a (Extreme Summit Team-a) prema nekim osnovnim problemima boravka u najvišem svjetskom gorju.

Dragan Jaćimović (1969) je trenutno angažovan pri EST-u (Extreme Summit Team, Beograd) kao vođa ekspedicija u najviša svjetska gorja. Lista alpinističkih uspjeha  ovog čovjeka je impozantna (između ostalog Mt Everest i Cho Oyu bez kiseonika, Ama Dablam u zimskim uslovima, spustovi sa biciklom,  snowboardom ili paraglajderom sa vrhova poput Akonkagve, Mt Blanca, Kala Patar-a itd. U ulozi vođe ekspedicija izveo je nekoliko  uspona (Cho Oyu,   Manaslu) koji se smatraju procentualno najuspješnijim tih sezona te je uvršten među deset najboljih svjetskih lidera.  Među ekspedicijama, da podsjetimo, bilo je i objektivno izuzetno teških  (kao Everest 2009) koje nisu rezultirale dosegnutim vrhom. Jaćimović je svojim angažmanom probudio mnoge balkanske sredine što se tiče alpinizma i ekspedicionizma. Postavili smo mu nekoliko pitanja kako bismo dopunili njegov profil, razumjeli bolje ulogu vođe ekspedicije  kao  i odnos EST-a prema  nekim osnovnim problemima boravka u najvišem svjetskom gorju.

Zone - 2000: Extreme Summit Team (EST) kao organizator expedicija u najviša svjetska gorja je posljednjih godina probudio mnoge sredine što se tiče ekspedicionizma, od BiH do Crne Gore, Srbije i Makedonije. Šta je   EST prije svega, da li ga pokreće strast pojedinaca i ljubav  prema planinama ili je to jednostavno poslovna ideja koju ne treba mistifikovati?

Dragan Jaćimović: EST je osnovan 28.08.2000 godine sa osnovnom idejom da okupi najbolje iz oblasti extreme sportova. Prvih par godina motivisali smo i finansijski pomagali mlade ljude koji se nisu plašili izazova i hteli su da pomeraju neke granice u svom životu. Uzor smo našli u Sector No Limits timu i hteli smo da napravimo nekakvu Balkansku varijantu svega toga. Ali brzo smo uvideli da je ta ideja bila ispred svog vremena za ove naše prostore. Nakon toga okrenuli smo se samo planinama sa idejom da jednog dana prvi planinari i planinarke popenju Everest iz ovog našeg okruženja.Tako je prvi čovek iz BiH, Petar Pećanac, prvi Makedonac koji se vratio živ kući, Gligor Delev, prva žena iz Srbije, Drgana Rajblović, ostvarili svoje snove. Takođe nastavili smo da finansijski podržavamo one  ljude za koje smo smatrali da imaju talenta i ljubavi prema planini. Tako je konkretno  iz BiH Azra Kaljanac dobila šansu da penje Ama Dablam, Miralem Husanović je dobio priliku da penje Manaslu i Mt. Everest i da ne nabrajam dalje. Daleko od toga da je ovo dobra poslovna ideja jer je na primer naša cena za Mt. Everest 4 puta manja za isti servis koji imaju neki organizatori u Himalajima. Takođe još uvek članovi EST-a moraju imati sponzore i donatore kako bi učestvovali na ovim ekspedicijama. 

"Smisao leadership-a jeste da svi dobiju podjednake šanse za uspon na vrh. Copyright: EST

Zone - 2000: Kad se formira ekspedicija ljudi dolaze i pristupaju kao individue. No, vidimo da se ulažu značajni napori da se tokom ekspedicije od tih pojedinaca napravi zajednica, kolektiv (Unus pro omnibus, omnes pro uno). Zašto je to toliko važno?

Dragan Jaćimović: To pravilo ne važi samo u planinama. U svakodnevnom životu svedoci smo jednog velikog otuđenja među ljudima, procvatu individualizma i egocentrizma, straha od iskrene komunikacije, gubitka samopouzdanja itd. Ne bih da ulazim u analizu svega toga ali primećujem da mi u ekspedicije sve više dolaze ljudi otuđeni od života, koji više penju vrhove da bi izlečili neke svoje komplekse, a manje da bi uživali u Prirodi i druženju sa istomišljenicima. Zato je sve teže stvoriti dobar timski duh. Tokom prethodne ekspedicije na Mt. Everest bio sam svedok situacije u kojoj 400 planinara iz celog sveta sedi u ABC-u dok se dvojica Italijana bore za život negde izmedju C3 i C2. I pored poziva u pomoć niko nije hteo da odreaguje. Pomoći čoveku u planini, spasiti nečiji život je privilegija koju malo ko dobija i zato nemojte da je propustite. Takve situacije oplemenjuju vašu dušu i vaš život.
Sa druge strane ako ste deo jakog tima u kojem vlada međusobno poverenje, vaše samopouzdanje će biti mnogo veće jer znate da niste sami. Često mi se dešavalo da pojedinci koji objektivno nemaju potencijal za visoke domete, u takvim timovima postižu neverovatne rezultate. Senekina izreka koju si naveo u pitanju (Svi za jednog jedan za sve) bila je i ostala za mene osnovni princip pri organizaciji ekspedicija. Znam da to mnogima smeta, naročito onima koji se osećaju superiornije u odnosu na ostale članove ekspedicije pa im strpljenje i podrška onim "slabijima" ide na živce. Ali smisao leadership-a i jeste da svi dobiju podjednake šanse za uspon na vrh.

"Lepo je kada ljude dovedeš do cilja i vidiš tu radost u očima,". Copyright: EST

Zone - 2000: Kako  ti konkretno od individua praviš kolektiv, poznato je da uspjevaš napraviti homogen tim od bilo kakve grupe iako su alpinisti u principu jake ličnosti i individue. O kojim metodama  je riječ, da li je na djelu "mrkva" ili "kandžija" ili obadvoje?

Dragan Jaćimović: Ni jedno ni drugo. Ne verujem u priče tipa "Ako budete dobri dobićete to i to ili ako ne budete dobri kazniću vas tako i tako..." Verujem u otvorenu komunikaciju. Verujem da je svaki čovek priča za sebe i da svakome treba pristupiti na poseban način. Zato je potrebno puno strpljenja i dugotrajnih razgovora po šatorima tokom kojih je najvažnije pružiti podršku onima koji sumnjaju u sebe. Razvijanjem međusobnog poverenja razvija se i dobar tim. Do nekih ljudi teško je dopreti i oni su obično problem kako meni tako i ostalima tokom ekspedicije. Ali ja ne odustajem od tih problematičnih jer verujem da čovek može da pobedi sebe i da se promeni. Međutim, dešavaju se i neuspesi ali nas oni nauče nekim novim stvarima, iskustvo se povećava tako da ćemo ubuduće, nadam se, biti bolji ljudi. Na primer, tokom prolećne ekspedicije na Mt. Everest posle povratka u bazni kamp i nemogućnosti nastavka uspona zbog katastrofalnog vremena, članica ekspedicije Iris Prebeg iz Rijeke je rekla da je ovo njen četvrti neuspešan pokušaj uspona u masivu Himalaja i da je ovoga puta odabrala mene jer je verovala u u to što radim i kako radim. Nisam imao šta da joj odgovorim jer se nikada u planini nisam osećao teže nego u tom trenutku. Lepo je kada ljude dovedeš do cilja i vidiš tu radost u očima, ali je mnogo teško ako nisi opravdao ukazano poverenje. Ali mislim da takve situacije postaju nepresušni motiv za neke buduće poduhvate. Na kraju, hteo bih da se zahvalim Iris zbog iskrenosti. 

"Većina drugih leader-a u Himalajima ima čisto poslovni odnos. Neće niko da te
motiviše ili da ti objašnjava gde grešiš jer se podrazumeva da si došao spreman..." Copyright: EST

Zone - 2000: Neki kritikuju tvoj neformalan odnos i kontakt prema članovima expedicije, drugi misle da je to odraz tvog otvorenog karaktera i da to učvrsćuje veze među članovima eksp. u planini, što je višestruko pozitivno. Kako ti sam ocjenjuješ svoje ponašanje u tom smislu, poredeći se npr. sa vođama drugih expedicija. Koliko ti, lično, odgovara uloga vođe?

Dragan Jaćimović: Biti vođa ekspedicije u masivu Himalaja je za mene jedna velika odgovornost. Na prvom mestu za živote ljudi koje vodim, a onda i za uspeh ekspedicije. Nije lako nositi to breme. Neformalan odnos opušta atmosferu u ekipi i pruža mi mogućnost da bolje upoznam ljude koje predvodim. Ali nikad ne zaboravljam da je odgovornost na meni i da odluke koje donosim moraju biti moje. Zbog toga svi mogu reći šta misle ali moja mora biti poslednja. Ne plašim se takve vrste pritiska jer verujem u to što radim. Većina drugih leader-a u Himalajima ima čisto poslovni odnos. Oni obezbeđuju servis, a ti penješ. Neće niko da te motiviše ili da ti objašnjava gde grešiš jer se podrazumeva da si došao spreman i da sve znaš o planini koju penješ. Neki od njih čak nemaju zajedničke obroke sa ekipom, već obeduju sami!

"Nije lako nositi breme odgovornosti, prije svega za živote ljudi..." Copyright: EST

Zone - 2000: Mnogi se vjerovatno pitaju kakve su konsekvense ukoliko član ekipe ne postupa prema zahtjevima vođe ekspedicije, npr. odluči da nastavi sa usponom nakon poziva na povratak? Da li postoje neke formalne konsekvense  osim rizika u koji (ne)svjesno ide član ekspedicije?

Dragan Jaćimović: Svetska planinarska organizacija (UIAA) je donela jedan etički kodeks ponašanja u planini koji obuhvata i himalajske ekspedicije. On nije obavezujući ali jasno definiše odnos između vođe  i članova ekspedicije. Formalne konsekvence ne postoje osim što vođa ekspedicije više ne odgovara za život člana koji je odlučio nastaviti sam.

"Verujem da je svaki čovek priča za sebe i da svakome treba
pristupiti na poseban način." Copyright: EST

Zone - 2000: Koliko je potrebno ostaviti prostora individui na jednoj ekspediciji, da li vođa ekspedicije treba nametnuti svoju prisutnost, držati članove pod obavezama, nametati vrijednosti, nastojati kanalisati interese i stavove kako se ne bi izgubio cilj, konstruktivnost i zamah ili im treba dopustiti da u većoj mjeri sami formiraju nivo i karakter odnosa prema onome zbog čega su tu, karakter međusobnih odnosa, te onog što ispoljavaju prema vani (prema javnosti).  Kakvi su rizici u tom smislu?

Dragan Jaćimović: Teško je napraviti model u kome će svi biti zadovoljni. Vođa ekspedicije je tu da ukaže na drastične slučajeve kršenja etičkog kodeksa ponašanja u planini, kako čovekovog odnosa prema prirodi tako i međuljudskih odnosa. On je tu da pomogne savetima i prenosom svog iskustva kako bi pomogao članovima tima na putu do cilja. Jedina zajednička obaveza je poštovanje dogovorenog vremena (timing). Po meni ekspedicija treba da bude svojevrsna škola tokom koje će članovi sticati nova iskustva i stvarati sopstvene vrednosti. Mislim da nije pametno mešati se u nečije motive za učešće na ekspediciji, jer tu čovek lako zapadne u diskusiju o pravim vrednostima. A što se tiče odnosa prema javnosti, primetili ste moj stav. Svako ima pravo da iznosi svoje mišljenje ako ispod teksta stoji ime i prezime. Postoji odgovornost od javno izrečene reči, a vreme će pokazati ko je bio u pravu, a ko ne. Najgori su oni koji kritikuju, a potpisuju se sa pseudonimom.

"Ako ste deo jakog tima u kojem vlada međusobno poverenje, vaše samopouzdanje
će biti mnogo veće jer znate da niste sami. " Copyright: EST

Zone - 2000: Kakvi su u principu oni koje vodiš, preuzimaju li ljudi vlastitu odgovornost ili se podređuju vođstvu da bi minimalizirali osjećaj vlastite odgovornost za eventualne propuste i neuspjeh.  U kojoj mjeri? Na koji način to rade?

Dragan Jaćimović: Kao što sam već rekao najveću odgovornost snosi vođa ekspedicije. Pojedinci u timu snose odgovornost jedino ako se ne pridržavaju dogovorenog plana ili ako rade nešto na svoju ruku. Takođe, sve češće je se dešava da članovi ekspedicije ne dolaze dovoljno kondiciono spremni ili još gore u svom CV-u napisu nešto što ne odgovara istini. Onda kada dođu ispod planine sve ispliva na videlo. To ja zovem nepoštovanje prema planini. U tom slučaju oni snose odgovornost prema sebi i ostalim članovima ekspedicije. Takvi očekuju od vođe ekspedicije da izvadi iz džepa čarobni štapić i izvede ih na vrh! 

"Pogrešan motiv je najčešće uzrok iracionalnog ponašanja u slučaju neuspešne
ekspedicije. " Copyright: EST

Zone - 2000: Kakav imaš stav prema balkanskom (vjerovatno ne samo balkanskom) sindromu "kad sakam, sakam, kad ne sakam, kakam" koji  vodi ka iracionalnom reagovanju onda kad lična očekivanja nisu ispunjena tokom ekspedicije?

Dragan Jaćimović: Nije to samo balkanski sindrom. To je pitanje velike kvarljivosti robe zvane čovek. Za mene je to potpuno normalno jer sam se nagledao svakojakih reakcija. Tokom trajanja ekspedicije već uočiš pojedince kojima je vrh sam po sebi jedini cilj: Zadovoljiti sopstveni ego, slava, stipendija, status i ugled u društvu, mediji ... Pogrešan motiv je najčešće uzrok iracionalnog ponašanja u slučaju neuspešne ekspedicije. Takvim ljudima nije bitan put, niti blagodati koje on donosi dok zajednički prolazimo kroz razna iskušenja, već samo efekti ostvarenog cilja. Ali ja nikoga ne osuđujem. Svako nosi svoju muku i ispolji je u onom trenutku kada sve maske spadnu. Tu je normalno. Većina njih se kasnije izvini, mada ima onih koji nisu svesni šta su uradili.

"Svaka planina ima dušu i prema njoj se treba odnosti sa dužnim poštovanjem."
Copyright: EST

Zone - 2000: Vidimo da klima počinje ubirati danak po planinama, od extremnih  uslova do  nepredvidivih obrta i nesigurnih prognoza. Na osnovu tvog uvida, kako se jedan "homo balkanikus" kad se nađe u Himalajima odnosi prema takvim globalnim problemima gdje oni postaju toliko očigledni, da li indiferentno, rezignirano ili angažovano?

Dragan Jaćimović: To si u pravu. Nisi ni svestan koliko si u pravu. Klimatske promene su toliko izražene i u tolikom zamahu da se bojim da će u bliskoj budućnosti biti sve više nesrećnih slučajeva u Himalajima. Svake godine sam tamo i u proleće i na jesen tako da vidim šta se dešava. Lame po manastirima najavljuju velike promene i probleme za čovečanstvo već posle 2020 godine. Videćemo kako će se sve ovo završiti. "Homo balkanikus" izgleda da ništa ne primećuje i uglavnom se prema tome odnosi indiferentno. To se bar vidi po ovim našim nazovi državama. Dovoljno je prošetati po planinama, obići koju reku i videćeš da reč Ekologija još uvek ništa ne znači. Svest o klimatskim promenama gotovo da i ne postoji jer ovde ljudi misle da je sve Bogom dano i da će sve ovo večno trajati. 

"Ekspedicija treba da bude svojevrsna škola tokom koje će članovi sticati nova
iskustva i stvarati sopstvene vrednosti." Copyright: K. Ađanin, Base Camp Manaslu

Zone - 2000: Postoji problem zagađenja planine (ostavljena fixna užad, boce, otpaci, ambalaža, čak i mrtva tijela poginulih penjača).  Koliko toga po tvojoj ocjeni ostane trajno u Himalajima i kako se organizator ekspedicije (EST) odnosi prema tome? Na koji način rješava vlastite probleme tog tipa?

Dragan Jaćimović: Veruj mi da mi tu ništa nije jasno. Ostaviš depozit od 3000 USD u njihovom ministarstvu, imaš oficira za vezu koji te kontroliše i fotografiše ako zagađuješ okolinu, prazna boca kiseonika ima svoju cenu i logično je da je svi vraćaju u Kathmandu kako bi zaradili neku paru, ali i pored svega toga planina je puna otpada! Skoro svake godine pojavi se po neka Eko-ekspedicija koja sakupi na desetine tona otpada na Everestu. EST ima stav kao i Sherpasi: Svaka planina ima dušu i prema njoj se treba odnosti sa dužnim poštovanjem. Mi kupimo iza sebe sve ono što smo doneli, čak i plastičnu burad u kojima ljudi vrše malu i veliku nuždu koju pakujemo i iz ABC-a i BC-a na leđima yakova spuštamo u dolinu. Problemi uvek postoje sa članovima ekspedicije u visinskim kampovima. To je teško kontrolisati. Uglavnom zamolim Sherpase da počiste šatore i donesu sav otpad u BC. Nemaju svi baš izraženu svest o tome koliko je to važno. Verujem u univerzalni kosmički princip koji je Tesla propagirao: Kako seješ, tako ćeš i žnjeti!
Sa poštovanjem,
Dragan Jaćimović

Intervju: Zvonimir Nona Tomić