Prenj, vrh Velika kapa (2007 m), pogled iz pravca najvišeg vrha Zelene glave (2123m).

"Toliko surova i toliko lepa planina, sa toliko kontrasta i prelepih vrhova, Prenj je za mene najfotogeničnija planinina i siguran sam da ću se vraćati na nju još ko zna koliko puta."

Rano septembarsko jutro, pet je sati. Posle odmora od puta u malom hercegovačkom mestu Konjic u dolini Neretve i kafe sa ratlukom u lokanom kafiću (koji, verovali ili ne, radi od ranih jutarnjih sati iako nisu znali da dolazi ovolika grupa planinara), krećemo kamionom prema Prenju.
Posle nekih pola sata vožnje starom kamenom cestom, kamion nas izvozi do kraja puta, odakle nastavljamo pešice našu avanturu, po planini na prvi pogled kao i svaka druga.
Kako odmičemo planinom i njenim udolinama, tako se izdvajaju kameniti vrhovi u daljini, koji konfiguracijom potsećaju na Dolomite. Deluju blizu, ali na kraju se ispostavilo da su veoma daleko. Posle par sati hoda dolazimo do doma Jezerce, gde pravimo pauzu. U podnožju doma se nalazi jadan od retkih izvora gde uzimamo vodu. Malo hrane, vode, oko pola sata odmora i nastavljamo dalje kroz kamene udoline prema vrhu Otiš.

Otiš (2097m, lijevo) i Zelena glava (2123m, u sredini), pogled iz pravca pl. kuće Vrutak.

Vreme nas služi, na svu sreću nije previše vruće, a poneki oblačić na nebu nam napravi "atmosferu". Kamen pa stena, kamen pa stena... takav je otprilike put kojim se krećemo. Teren je veoma nepristupačan i težak za kretanje sa punom opremom na leđima, meni pogotovo jer pored planinarske opreme koja podrazumeva i šator nosim i foto opremu od dodatnih 5-7 kg težine. I, naravno, posle svake fotografije zaostajem za grupom, što predstavlja dodatni napor kada pokušavam da ih sustignem. Na kraju dižem ruke od pokušaja da ih pratim. Vidim ih po nekad u daljini, pratim markaciju.
Već su svi koji su išli sa mnom na akcije znali da sam negde iza i da fotografišem. Biti fotograf i planinar u isto vreme nije ni malo lak zadatak. Fotografu treba vremana da napravi dobar kadar, da podesi aparat, da uslika, a za sve to je potrebno i vreme, dok planinar ide svojim tempom, prateći grupu i pokušavajući da savlada što dužu relaciju prije nego padne mrak. Uskladiti ta dva zadovoljsta nije ni malo lako.

Vrh Otiš (2097m), jugozapadna stijena, pogled sa Zelene glave.

Posle izvesnog vremena nailazimo na table upozorenja: PAZI - MINE! Svi smo svesni rizika, ali to je jedini put kojim moramo da idemo. Polako, ali sigurno gazimo vidljivom stazom i niko i ne pomišlja da skrene sa nje. Na svu sreću videli smo samo jednu zaostalu minu na kamenu - par fotografija i nastavljamo dalje.
Napokon, na vidiku se pojavljuje i sam vrh Otiš, ispod njega pravimo malu pauzu da bi se grupa prikupila. Krećemo grebući po kamenitim stenama do samog vrha i eto, najzad smo na samom vrhu - 2097m!
Pogled je fenomenalan, tek tada smo shvatili gde se nalazimo, svuda oko nas su u nedogled samo kamene udoline i vrhovi, nigde drveta, na vidiku . Sada mi je sasvim jasno zašto je toliko prostranstvo nenaseljeno i zašto je teško osvajati ovakve vrhove. Zapravo, sem samog suvog kamena na ovoj planini skoro da nema ništa.

Vrh Otiš (2097m), sjeverna stijena, pogled iz pravca pl. kuće Vrutak.

Silazimo sa Otiša do sedla. Naravno, idemo odmah na Zelenu Glavu (2155 m), vrh koji je sused Otiša - spaja ih samo sedlo.
Posle osvojenih vrhova spuštamo se do doma Vrutak, na oko sat i pol hoda. Imamo taman toliko vremena da postavimo šatore pre mraka.
Jutro, vedro, lepo, kako samo planina može da pruži. Deo grupe odlazi do izvora, jedinog preostalog, i donose vodu za celu grupu. To nam je i poslednje snabdevanje sa istom, nadalje je neće biti nigde. Posle doručka pakujemo opremu i krećemo preko doline Tisovice prema vrhu Lupoglav. Otprilike će nam trebati dobrih šest sati do njega. Ni malo lak zadatak, s obzirom da smo premoreni od prošlog dana i da će teren biti po svemu sudeći još teži.

Mjesec iza Zelenih glavica. (Lijevo je Zelena glava , 2123m, najviši vrh Prenja)

Posle dobrih četiri do pet sati hoda dolazimo do kuloara, visokog, strmog i dugačkog, polako se krećemo i ulazimo pod sami vrh. Nailazimo na deo staze koji je po svemu sudeći u više navrata bio odronjen i gde su vidljivi pokušaju planinara da slaganjem kamena naprave stepenice ka izlazu iz strane.
Vreme se kvari. Do vrha je ostalo još otprilike sat vremena, oslobađamo se opreme kako bi smo se što pre popeli na vrh Lupoglava. Odjedanput počinje mećava - susnežica praćena jakim vetrom. Bukvalno istrčavamo na sam vrh, par fotki i bežimo dalje. Već smo skroz mokri od količine kiše koja se sručila na nas. 

Pogled na Zelenu glavu (2123m, lijevo) i Otiš (2097m, desno) sa suprotne, jugoistočne strane.

Osvojen je i Lupograv, 2102 m! Ostaje nam da se polako spustimo niz strme litice koje su sada mokre, klizave i pod nanosima snega i leda. Polako uspevamo da dođemo do prve udoline i taman kada smo mislili da smo prešli najgore, ispred nas se pojavljuje dolina sa klekom koja je izgorela od poslednjeg požara. Nema nam druge, prelazimo preko granja i kamenja, pokušavajući da sačuvamo noge. Posle izlaska iz te doline, spuštanje se nastavlja niz kamene stene do početka prve šume. Posle ni sam ne zna koliko kilometra kamenjara, prljavi od gareži i mokri do gole kože, ulazimo u šumu. Pravimo pauzu, grupa se sakuplja i treba da nastavimo dalje, ali - markacije više nema! 

Botini - lanac vrhova od preko 2000 m koji vode ka Zelenoj glavi i Otišu (desno, van slike)

Lokalni vodič, koji je pošao sa nama, znao je otprilika da tu postoji prolaz krož šumu do prve civilizacije. Pratimo ga, idući na slepo jer posle nekoliko pokušaja da nađemo markaciju nismo uspeli. Ostaje nam samo da se krećemo otprilike u pravcu gde bi trebalo da izadjemo iz šume, što i činimo.
Probijamo se kroz gusto rastinje prateći kanjon koji nas je, verovali ili ne, izveo do markacije. Dalje nije bilo problema jer smo znali kuda idemo, ostalo je samo da se kozjim stazama spustimo do ceste gde nas je čekao minibus.
Posle dva sata silaska po kozjim stazama i trnju nailazimo na prvi kameni put, krećemo niz njega i posle sat vremena vidimo u dolini i naš bus. Mrak pada, mi dolazimo do autobusa koji se nalazi pored rukavca reke Neretve. Nekoliko nas, kada je videlo vodu, odmah se skinulo i okupalo u istom rukavcu. Zadovoljstvo kupanja u ledenoj vodi je bilo neopisivo. Posle toga bili smo kao novi.

Jugoistočna strana Zelene glave (2123m, lijevo) i Otiša (2097m, desno) u jutarnjem suncu.

I posle svega što smo prošli po kamenju, stenama i neprohodnim stazama, mogu da zaključim da je Hercegovina - Prenj pre svega, po konfiguraciji izuzetno težak teren, priroda se potrudila da napravi veoma surovu planinu. Ali, jedno je sigurno, na mene je ostavila izuzetno jak utisak. Toliko surova i toliko lepa planina, sa toliko kontrasta i prelepih vrhova, Prenj je za mene najfotogeničnija planinina i siguran sam da ću se vraćati na nju još ko zna koliko puta.

Tekst & fotografije: Aleksandar Tijanić
( www.aleksandartijanic.rs )
Organizacija: PD Radnički - Beograd
Vođa grupe: Bojan Milovanović